Najčešći zahvati u oralnoj hirurgiji su vađenja zuba. Uprkos napretku i dostignuću moderne stomatologije i danas nisu retki slučajevi da se zubi moraju izvaditi zbog dubokih karijesa, uznapredovalih parodontopatija ili uznapredovalih periapikalnih upalnih procesa.

Takođe, jedan od najčešćih zahvata su operativna ili neoperativna vađenja umnjaka. Iz genetsko-evolucijskih razloga, vilice ljudske vrste iz generacije u generaciju imaju tendenciju smanjivanja, dok veličina zuba ostaje ista. To znači da kod mnogih pojedinaca već danas u vilicama nema dovoljna mesta za sve zube. Stoga, umnjaci koji izrastaju poslednji, često ostanu potpuno ili delimično impaktirani (neizrasli) u našim vilicama.

Samo postojanje neizniklog umnjaka nije indikacija za vađenje, ali vrlo često umnjaci koji nisu do kraja iznikli oko desni koje ih delimično prekrivaju razvijaju infekcije koje nazivamo perikoronitis i tada je najčešća terapija vađenje takvog umnjaka. Umnjaci se tradicionalno povezuju i sa teskobom frontalnih zuba. Međutim, savremena stomatologija i savremena oralna hirurgija, vrlo je kritična prema takvom razmišljanju te možemo zaključiti da u najvećem broju slučajeva impaktirani umnjaci nisu uzročnici takvih pojava u ustima.

Treba naglasiti da je operativno vađenje umnjaka u potpunosti bezbolan zahvat, ali postoperativni oporavak je vrlo individualan i mogući su i scenariji u kojima pacijenti i više dana nakon zahvata osećaju bolove i nelagodu u usnoj duplji. Iz tih razloga, stav hirurga je da se operativno vade samo oni umnjaci za koje postoji jasna indikacija.